1 Sam 1,9-20
Ali Ana ustade, pošto su jeli i pili u sobi, i stupi pred Gospodina – a svećenik Eli sjeđaše na stolici na pragu svetišta Gospodnja. I ojađena u duši pomoli se Ana Gospodinu, plačući gorko. I zavjetova se ovako: »Gospodin Sebaote! Ako pogledaš na nevolju službenice svoje i spomeneš se mene i ne zaboraviš službenice svoje te dadeš službenici svojoj muško čedo, ja ću ga darovati Gospodinu za sve dane njegova života i britva neće prijeći preko glave njegove.«
Tako se ona dugo molila pred Gospodinom, a Eli je motrio usta njezina. Ana govoraše u srcu; samo se usne njezine micahu, a glas joj se nije čuo. Zato Eli pomisli da je pijana. I reče joj Eli: »Dokle ćeš biti pijana? Otrijezni se od vina što je u tebi!«
Ali Ana odgovori i reče: »Nisam pijana, gospodaru, nego sam velika nesretnica. Nisam pila ni vina ni opojna pića, nego izlijevam dušu svoju pred Gospodinom. Ne sudi službenicu svoju kao ženu nevaljalu, jer sam od preteške tuge i žalosti tako dugo molila.«
Tada joj Eli odgovori ovako: »Pođi u miru! A Bog Izraelov neka ti ispuni molitvu kojom si ga molila.«
A ona reče: »Neka službenica tvoja nađe milost u očima tvojim!« I žena ode svojim putem: jela je i lice joj nije više bilo tužno kao i prije.
Sutradan uraniše i pokloniše se Gospodinu, a onda se vratiše i dođoše svojoj kući u Ramu. Elkana pozna Anu, ženu svoju, a Gospodin je se spomenu. Ana zatrudnje i, kad bî vrijeme, rodi sina koga nazva imenom Samuel, »jer sam ga«, reče, »izmolila od Gospodina «.

1 Sam 2,1-1.4-8
Nato se Ana pomoli ovako: »Kliče srce moje u Gospodinu,
raste snaga moja po Bogu mom.
Šire mi se usta na dušmane moje,
jer se radujem pomoći tvojoj.
Lomi se lûk junacima,
nemoćni se snagom opasuju.
Nekoć siti sad se za kruh muče,
nekoć gladni ne gladuju više.
Nerotkinja rađa sedam puta,
majka brojne djece svježinu izgubi.
Gospodin daje smrt i život,
ruši u Šeol i odande diže.
Gospodin čini uboga i bogata,
obara čovjeka i uzvisuje.

Diže slabića iz prašine,
iz bunjišta izvlači uboga,
da ih posadi s knezovima
i da im odredi počasna mjesta.
 

Jer Gospodinovi su stupovi zemlje,
na njih je stavio ovaj svijet.
 

Mk 1,21-28
(Lk 4, 31–37)
I stignu u Kafarnaum. Odmah u subotu uđe on u sinagogu i poče naučavati. Bijahu zaneseni njegovim naukom. Ta učio ih je kao onaj koji ima vlast, a ne kao pismoznanci.
A u njihovoj se sinagogi upravo zatekao čovjek opsjednut nečistim duhom. On povika: »Što ti imaš s nama, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas uništiš? Znam tko si: Svetac Božji!« Isus mu zaprijeti: »Umukni i iziđi iz njega!« Nato nečisti duh potrese njime pa povika iz svega glasa i iziđe iz njega.
Svi se zaprepastiše te se zapitkivahu: »Što li je ovo? Nova li i snažna nauka! Pa i samim nečistim dusima zapovijeda, i pokoravaju mu se.«
I pročulo se odmah o njemu posvuda, po svoj okolici galilejskoj.