Suci 11,29-39a
Duh Gospodnji siđe na Jiftaha te on pođe kroz Gileadovo i Manašeovo pleme, prođe kroz gileadsku Mispu, a od gileadske Mispe dođe iza Amonaca. I Jiftah se zavjetova Gospodinu: »Ako mi predaš u ruke Amonce, tko prvi iziđe na vrata moje kuće ususret meni kada se budem vraćao kao pobjednik iz boja s Amoncima, bit će Gospodinov i njega ću prinijeti kao paljenicu.«
Jiftah krenu protiv Amonaca da ih napadne i Gospodin ih izruči u njegove ruke. I porazi ih Jiftah od Aroera do blizu Minita – u dvadeset gradova – i sve do Abel Keramima. Bijaše to njihov veliki poraz; i Amonci bijahu poniženi pred Izraelom.
Kada se Jiftah vratio kući u Mispu, gle, iziđe mu ususret kći plešući uza zvuke bubnjeva. Bijaše mu ona jedinica, osim nje nije imao ni sina ni kćeri.
Ugledavši je, razdrije svoje haljine i zakuka: »Jao, kćeri moja, u veliku me tugu bacaš! Zar mi baš ti moraš donijeti nesreću? Zavjetovah se Gospodinu i ne mogu zavjeta poreći.«
Ona mu odgovori: »Oče moj, ako si učinio zavjet Gospodinu, učini sa mnom kako si se zavjetovao, jer ti je Gospodin dao da se osvetiš Amoncima, svojim neprijateljima.« Onda zamoli svog oca: »Ispuni mi ovu molbu: pusti me da budem slobodna dva mjeseca; lutat ću po gorama sa svojim drugama i oplakivati svoje djevičanstvo.«
»Idi«, reče joj on i pusti je na dva mjeseca. Ona ode sa svojim drugama i oplakivaše na gorama svoje djevičanstvo.

Kada su prošla dva mjeseca, ona se vrati ocu i on izvrši na njoj zavjet što ga bijaše učinio.

Ps 40,5-10
Blago čovjeku koji se u Gospodina uzda,
koji ne ide za štovateljima lažnih bogova,
za onima koji se predaju prijevari.

Čudesa mnoga tvoriš, o Gospodine, Bože moj,
i namisli čudesne – ravna ti nema!
Kazivat’ ih i objavljivati želim,
al’ odveć ih je da bi se nabrojit’ mogli.

Nisu ti mile ni žrtve ni prinosi,
nego si mi uši otvorio:
paljenice ni okajnice ne tražiš.

Tada rekoh: »Evo dolazim!

U svitku knjige piše za mene:
 

Milje mi je, Bože moj, vršit’ volju tvoju,
Zakon tvoj duboko u srcu ja nosim.«

Tvoju ću pravdu naviještat’ u velikom zboru,
i usta svojih zatvoriti neću,
o Gospodine, sve ti je znano.


Mt 22,1-14
(Lk 14, 15–24)
Isus im ponovno prozbori u prispodobama: »Kraljevstvo je nebesko kao kad neki kralj pripravi svadbu sinu svomu. Posla sluge da pozovu uzvanike na svadbu. No oni ne htjedoše doći. Opet posla druge sluge govoreći: ‘Recite uzvanicima: Evo, objed sam ugotovio. Junci su moji i tovljenici poklani i sve pripravljeno. Dođite na svadbu!’«
»Ali oni ne mareći odoše – jedan na svoju njivu, drugi za svojom trgovinom. Ostali uhvate njegove sluge, zlostave ih i ubiju. Nato se kralj razgnjevi, posla svoju vojsku i pogubi one ubojice, a grad im spali.«
»Tada kaže slugama: ‘Svadba je, evo, pripravljena, ali uzvanici ne bijahu dostojni. Pođite stoga na raskrižja i koga god nađete, pozovite na svadbu!’«
»Sluge iziđoše na putove i sabraše sve koje nađoše – i zle i dobre. I svadbena se dvorana napuni gostiju. Kad kralj uđe pogledati goste, spazi ondje čovjeka koji ne bijaše odjeven u svadbeno ruho. Kaže mu: ‘Prijatelju, kako si ovamo ušao bez svadbenoga ruha?’ A on zanijemi. Tada kralj reče poslužiteljima: ‘Svežite mu ruke i noge i bacite ga van u tamu, gdje će biti plač i škrgut zubi.’ Doista, mnogo je zvanih, malo izabranih.«