Izl 16,1-5.9-15
Potom krenu iz Elima, i sva izraelska zajednica dođe u pustinju Sin, koja je između Elima i Sinaja, petnaestoga dana drugoga mjeseca nakon odlaska iz zemlje egipatske. U pustinji sva izraelska zajednica počne mrmljati protiv Mojsija i Arona. »Oh, da smo pomrli od ruke Gospodinove u zemlji egipatskoj kad smo sjedili kod lonaca s mesom i jeli kruha do mile volje!« – rekoše im. »Izveli ste nas u ovu pustinju da sve ovo mnoštvo gladom pomorite!« Tada reče Gospodin Mojsiju: »Učinit ću da vam daždi kruh s neba. Neka narod ide i skuplja svaki dan koliko mu za dan treba. Tako ću ih kušati i vidjeti hoće li se držati moga zakona ili neće. A šestoga dana, kad spreme što su nakupili, bit će dvaput onoliko koliko su skupljali za svaki dan.«
Poslije toga rekne Mojsije Aronu: »Reci svoj izraelskoj zajednici: ‘Skupite se pred Gospodina, jer je čuo vaše mrmljanje!’« I dok je Aron svoj izraelskoj zajednici govorio, oni se okrenu prema pustinji, i gle! u oblaku pojavi se Gospodnja slava. Onda se Gospodin oglasi Mojsiju i reče mu: »Čuo sam mrmljanje Izraelaca. Ovako im reci: ‘Večeras ćete jesti meso, a ujutro ćete se nasititi kruha. Tada ćete poznati da sam ja Gospodin, Bog vaš.’« I doista! Navečer se pojave prepelice i prekriju tabor. A ujutro obilna rosa sve orosila oko tabora. Kad se prevlaka rose digla, površinom pustinje ležao tanak sloj, nešto poput pahuljica, kao da se slána uhvatila po zemlji. Kad su Izraelci to vidjeli, pitali su jedan drugoga: »Što je to?« Jer nisu znali što je. Onda im Mojsije reče: »To je kruh koji vam je Gospodin pribavio za hranu.
Ps 78,18-19.23-28
Boga su kušali u srcima svojim
ištuć’ jela svojoj pohlepnosti.

Prigovarali su Bogu i pitali:
»Može li Gospod stol u pustinji prostrti?
Pa ozgo naredi oblaku
i otvori brane nebeske,
k’o kišu prosu na njih manu da jedu
i nahrani ih kruhom nebeskim.
Čovjek blagovaše kruh jakih;
on im dade hrane do sitosti.

Probudi na nebu vjetar istočni
i svojom silom južnjak dovede.
Prosu na njih mesa k’o prašine
i ptice krilatice k’o pijeska morskoga.
Padoše usred njihova tabora
i oko šatora njihovih.


Mt 13,1-9

 

(Mk 4, 1–3; Lk 8, 4)
Onoga dana Isus iziđe iz kuće i sjede uz more.

I nagrnu k njemu silan svijet te je morao ući u lađu: sjede, a sve ono mnoštvo stajaše na obali. I zborio im je mnogo u prispodobama:
(Mk 4, 4–9; Lk 8, 5–8)
»Gle, iziđe sijač sijati. I dok je sijao, nešto zrnja pade uz put, dođoše ptice i pozobaše ga. Nešto opet pade na kamenito tlo, gdje nemaše dosta zemlje, i odmah izniknu jer nemaše duboke zemlje. A kad sunce ogranu, izgorje i jer nemaše korijena, osuši se. Nešto opet pade u trnje, trnje uzraste i uguši ga. Nešto napokon pade na dobru zemlju i davaše plod: jedno stostruk, drugo šezdesetostruk, treće tridesetostruk.«
»Tko ima uši, neka čuje!«