Jon 1,1-16
Riječ Gospodnja dođe Joni, sinu Amitajevu: »Ustani«, reče mu, »idi u Ninivu, grad veliki, i propovijedaj u njemu, jer se zloća njihova popela do mene.«
A Jona ustade da pobjegne u Taršiš, daleko od Gospodina. Siđe u Jafu i nađe lađu što je plovila u Taršiš. Plati vozarinu i ukrca se da otplovi s njima u Taršiš, daleko od Gospodina. Ali Gospodin podiže na moru silan vjetar i nastade nevrijeme veliko na moru te mišljahu da će se lađa razbiti. Uplašiše se mornari; svaki zazva svoga boga, i da bi je olakšali, stadoše iz lađe bacati tovar što bijaše u njoj. Jona pak bijaše sišao na dno lađe, legao i zaspao tvrdim snom. Zapovjednik lađe pristupi mu i reče: »Što spavaš kao zaklan? Ustaj i prizivlji Boga svojega! Možda će nas se sjetiti bog taj da ne poginemo.« Potom rekoše jedni drugima: »Hajde da bacimo ždrijeb da vidimo od koga nam dođe ovo zlo.«
Baciše ždrijeb i pade ždrijeb na Jonu. Oni mu onda rekoše: »Kaži nam: zbog koga nas ovo zlo snađe, kojim se poslom baviš, odakle dolaziš, iz koje si zemlje i od kojega naroda?« On im odgovori: »Ja sam Hebrej, i štujem Gospodina, Boga nebeskoga, koji stvori more i zemlju.«
Ljudi se uplašiše veoma i rekoše mu: »Što si to učinio!« Jer bijahu doznali da on bježi od Gospodina – sam im je to pripovjedio. Oni ga zapitaše: »Što da učinimo s tobom da nam se more smiri?« Jer se more sve bješnje dizalo.
On im odgovori: »Uzmite me i bacite u more, pa će vam se more smiriti, jer znam da se zbog mene diglo na vas ovo veliko nevrijeme.«
Ljudi uzeše veslati ne bi li se primakli kopnu, jer se more sve bješnje dizalo protiv njih. Tad zazvaše Gospodina i rekoše: »Ah, Gospodine, ne daj da poginemo zbog života ovoga čovjeka i ne svali na nas krv nevinu, jer ti si Gospodin: činiš kako ti je milo.« I uzevši Jonu, baciše ga u more – i more presta bjesnjeti.
Tada velik strah Gospodinov obuze ljude te prinesoše žrtvu Gospodinu i učiniše zavjete.

Jon 2,1-1.11-11.2-5.8-8
Gospodin zapovjedi velikoj ribi da proguta Jonu. Tri dana i tri noći ostade Jona u ribljoj utrobi. Tada Gospodin zapovjedi ribi i ona izbljuva Jonu na obalu.
Iz utrobe riblje stade Jona moliti Gospodina, Boga svojega. On reče: »Iz nevolje svoje zavapih Gospodinu,
i on me usliša;
iz utrobe podzemlja zazvah,
i ti si mi čuo glas.
Ti me baci moru u dubine,
i voda me opteče.
Sve poplave tvoje i valovi
oboriše se na me.
Pomislih: odbačen sam
ispred očiju tvojih.
Al’ ipak oči upirem
svetom Hramu tvojem.
Samo što ne izdahnuh
kad se spomenuh Gospodina,
i molitva se moja k tebi vinula,
prema svetom Hramu tvojemu.

Lk 10,25-37
(Mt 22, 34–40; Mk 12, 28–34)
I gle, neki zakonoznanac usta i, da ga iskuša, upita: »Učitelju, što mi je činiti da život vječni baštinim?« A on mu reče: »U Zakonu što piše? Kako čitaš?« Odgovori mu onaj: »Ljubi Gospodina Boga svojega iz svega srca svoga, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim; i svoga bližnjega kao sebe samoga!« Reče mu na to Isus: »Pravo si odgovorio. To čini i živjet ćeš.«
Ali hoteći se opravdati, reče on Isusu: »A tko je moj bližnji?« Isus prihvati i reče:
»Čovjek neki silazio iz Jeruzalema u Jerihon. Upao među razbojnike koji ga svukoše i izraniše pa odoše ostavivši ga polumrtva. Slučajno je onim putem silazio neki svećenik, vidje ga i zaobiđe. A tako i levit: prolazeći onuda, vidje ga i zaobiđe. Neki Samarijanac putujući dođe do njega, vidje ga, sažali se pa mu pristupi i povije rane zalivši ih uljem i vinom. Zatim ga posadi na svoje živinče, odvede ga u gostinjac i pobrinu se za nj. Sutradan izvadi dva denara, dade ih gostioničaru i reče: ‘Pobrini se za njega. Ako što više potrošiš, isplatit ću ti kad se budem vraćao.’«
»Što ti se čini, koji je od ove trojice bio bližnji onomu koji je upao među razbojnike?« On odgovori: »Onaj koji mu iskaza milosrđe.« Nato mu reče Isus: »Idi pa i ti čini tako!«